Kada se u ratu sudare dvije vojske, jedna obično izađe kao pobjednik. U ratu sa najvećom vojnom alijansom na svijetu, Vojska Jugoslavije je izašla kao moralni pobjednik, hrabro se držeći i opasno uzvraćajući kad god joj se ukazala prilika tokom agresije 27 najmoćnijih ekonomskih zemalja svijeta.
Više od dvije hiljade njenih pripadnika je položilo život na oltaru Otadžbine, mnogo hiljada su ostali trajni invalidi.
Iako vojno superioran NATO nije uspio da ostvari postavljeni cilj tokom samog sukoba.
Morao je da se posluži drugim opasnim oružjem da bi konačno porobio SRJ i razbio je na sastavne djelove....koristio je političke instrumenete, laž i prevaru te se oglušio o rezoluciju savjeta bezbjednosti 1244 koju je sam potpisao.
Razarajući državu iznutra preko svojih ljudi uspio je da na vlast dovede svoje marionete i poslušnike koji slijepo izvršavaju naređenja. Od 5.10.2000 godine Srbija se više ne pita ništa to je više nego očigledno, ali je tužan i gorak ukus u ustima kada oni koji predstavljju vojsku ne vide da su konačnom slomu, u onom moralnom i sami učestvovali (čast izuzecima). Poslednji udarac u ratu koji je počeo u martu 1999. je zadan na Batajnici od strane istih onih koji su bombama po istom tom aerodromu počeli svoj krvavi pir koji je trajao 78 dana.
Srpski gardista i američki marinac na Batajnici pored američke zastave.
Srpski oficir prima sliku američkog F-16 koji je sijao smrt po Srbiji iz ruku onoga koji je njime upravljao.
Dočekavši uz vojne počasti dva američka aviona F-16 iz 555. skvadrona sa pilotima koji su ubijali stanovnike Srbije, a sa drugim kolegama i njihovog komnadanta puka Milenka Pavlovića i mladog viteza Zorana Radosavljevića, država Srbija i njena vojska su bezmalo pljunuli na sopstvene žrtve.
Ministar odbrane Srbije, načelnik generalšataba sa pilotima 204. lovačkog puka poziraju sa američkim ubicama na aerodromu Batajnica.
Došli da potvrde pobjedu, i ponize VS do kraja.
Prijateljsko ćaskanje....
Nikada u istoriji nijedna vojska i država se nije tako nisko spustila kao Srbija tog junskog dana 2006 g. udvornički se osmjehijući onima koji su je ne tako davno palili.
Ja lično nijesam našao neki sličan primjer....
Nažalost na toj istoj Batajnici, dio projektla je usmrtio malu Milicu Rakić, možda baš nekog od pilota koji tako poziraju pobjednički pred svojim smrtonosnim mašinama glupavo se cerekajući u "ćaskanju" sa svojim srpskim kolegama.
Ako ništa, a ono zbog svojih kolega i prijatelja koji su stradali u agresiji američkih moćnika, na Batajnici nijesu smjeli da slete ta dva lovaca.
Milenko Pavlović - komandant batjničkog lovačkog puka, poginuo u vazdušnoj borbi nad rodnim Valjevom od strane američkih aviona.
Zoran Radosavljević- pilot lovac, poginuo u vazdušnoj borbi sa američkim F-15.
Ljubiša Veličković - poginuo od projektila NATO u radarskoj osmatračnici.
Da je agresija NATO bio viteški turnir, mogao bih shvatiti ovakvo ponašanje srpskih političara i oficira na batajničkom aerodromu, ali u agresiji u kojoj su nam dotični piloti ubijali građane, vojnike, uništavali državu te kidali djelove teritorije prijateljski se grliti i razmjenjivati slike više je nego ponižavajuće.
I tu se postavlja jednostavno pitanje, gdje je nestala oficirska čast ?!!!
12.07.2010.
Delegacija veterana 63.padobranske kompromitovala srpski narod odajući počast izraelcima poginulim u okupaciji arapskih teritorija.
Vijest koja je prošla bez nekih naročitih komentara prije nekoliko mjeseci u raznim medijima o posjeti veterana 63. padobranske brigade Izraelu, može imati dalekosežne posledice po odnose Srbije, i njene vojske u slobodnom arapskom svijetu koji još uvijek nije okupirala cionistička armija ili njene zapadnoatlantske ekpoziture u vidu koalcionih snaga u Iraku i Avganistanu.
Ovim činom, veterani su u uniformama VS i pod državnim obilježjima odali počast agresorima i okupatorima Palestinske teritorije. Napravili su bez ikakovog posebnog razloga od sasvim prijateljskih država Sirije, Libana i Jordana ali i svih slobodoljubivih Arapa sasvim sigurno nekoga ko će sa podozrenjem gledati na buduće poteze Srbije, posebno njene nekad elitne 63.padobranske brigade, čiji sam i sam bio pripadnik jedno kratko vrijeme i u kojoj sam ispekao padobranski zanat, upoznao dosta časnih i poštenih ljudi među kojima i danas imam dosta prijatelja.
Kome i zašto je trebalo da ide na poklonjenje cionističkom oružju sa državnim obilježjima Srbije koja se deklariše kao prijatelj svih u bliskoistočnom vrelom kotlu?!
Na taj način država Srbija polako sebe postavlja na stranu jednih a protiv drugih u konfliktu koji nema veze sa njom samom.
Hodočašće veterana u Svetu Zemlju pravoslavnim svetinjama je moglo proći bez državnih obilježja, i zvaničnih uniformi VS uz oficijelno odavanje vojnih počasti pred izraelskim medijima na Amunition Hillu . Stiče se utisak da je hodošašće bilo samo paravan za ono što je kao glavno istaknuto, a to je uspostavljanje tješnjijih srbijansko - izraelskih veza.
Druženje veterana niko ne spori, i to je nešto što je privatna i individualna stvar onih koji su ljubitelji zajedničkih padobranskih aktivnosti, ali podizanje istih na međunardni nivo može imati i međunarodne posledice, pa toga treba da budu svjesni državni organi Srbije i njene vojske koju su ovi veterani tamo predstavljali.
Irak u vrijeme Sadama Huseina je osudio NATO agresiju na SRJ, kao i Sirija, Jordan i Libija znajući da je agresija na suverenu državu protivna svim međunarodnim pravima kojoj su potpisnici bili upravo oni koji su nas i bombradovali.
Srljati u naručje cionizma, zarad lažnog tapšanja po ramenu suludo je i štetno po srpski narod, koji je po svojem pravoslavnom nacionalnom indetiteu dijametralno suprotan židovskoj doktrini poimanja svijeta.
. Po mojem skromnom mišljenju srpski pravoslavni ratnik, nema ničega korisnog naučiti od judeo cionističke vojske koja se pokazala u ratovima prema Arapima potpuno nemilosrdna i bezdušna do te mjere da je mnogi upoređuju sa nacistima.
Kao bivšem pripadniku 63.padobranske brigade ova vijest mi je zasmetala iz gore navedenih razloga i sa ljudima koji su učestvovali u toj delegaciji sam na forumu brigade vodio neke polemike na tu temu. Iskreno imao sam osjećaj kao da pričam sa ljudima iz Mosada a ne sa Srbima pravoslavcima. Bio sam izvrijeđan prvenstveno na nacionalnom nivou, iako sam i sam Srbin iz Crne gore a zatim banovan i to od čovjeka čije ime ne želim da pominjem zbog toga što bih na taj način ukaljao ugled institucje koju predstavlja a ona je mnogo više i od mene i njega. Nažalaost taj čovjek je najodogovroniji za ovu blamažu i kompromitovanje imena 63.padobranske brigade u samo njemu znane sumninjeve ciljeve od kojih Srbija i srpski narod neće vidjeti nikave relane koristi.
Zaboravljaju veterani "hodočasnici pravoslavni", da je Sirija jedna od rijetkih islamskih zemalja gdje hrišćanstvo i to ono pravoslavno živi svojim punim životom , da hrišćani tamo uživaju sva prava od građanskih, do političkih i vojnih, da imaju svoju TV a da se u samom Damasku nalazi pored mauzoleja čuvenog arapskog vojskovođe Salahadina i glava Svetog Jovana Krstitetlja, jedna od najvećih pravoslavnih svetinja...ali kako sada misle otići tamo kada su celivali židovske skute...sjedeći na kupolama izraelskih Merkava?!
Na hodočašće se zna kako se ide, skrušeno, u miru molitvi i pokajanju, ovo je ličilo na sve samo ne na to. Onaj koji je osmislio čitavu akciju koristio se svojim položajem kao maskom za ko zna kakve ambiciozne i dogovorene unaprijed ciljeve iz ličnog ćara.
Davno je i lijepo rečeno bolje svoju izgubiti glavu, nego svojoj nauditi duši.
Slike su sa foruma vetrena 63.padobranske brigade
07.06.2010.
Bitka od 13 minuta.
Bitka za pamćenje.
Kemal Ahmed Mansouri je na svojem MiGu-21 u bici protiv šest izarelskih fantoma F-4 iznad Sueckog kanala u proljeće 1973. izvojevao vazdušnu pobjedu oborivši jedan F-4 nisko iznad vode. Avion je pogođen raketom i zbog blizine vode, pilot i navigacioni oficir su poginuli razbivši se o površinu vode, nemajući vremana za katapultiranje.
U bitku su ušli on i njegov pratilas Hasan Lotfi, uletjevši u pripremljenu izraelsku vazdušnu zasjedu potpuno svjesno, procjenivši da imaju malo izgleda na uspjeh, ali da šansa ipak postoji, ako napad bude munjevit, i precizan.
Kemal kaže da to nije bila samoubilačka misija kako su je izraelci okarakterisali kao takvu već, slijed trogodišnjeg vrhunskog treninaga pod rukovođenjem odabranih sovjetskih instruktora u kojem je zbog zahtjevnosti stradalo mnogo mladih egipatskih pilota...kaže čak više nego u prethodnom ratu.
Kapetan Mansouri navodi da su ogorčeni porazom iz 1967. novi mladi egipatski piloti bili željni borbe sa Jevrejima koji su često narušavali Egipatski vazdušni prostor letjeći nad teritorijom Egipta kao nad svojom.
Poletjeli su sa aerodorma Beni Suef navođeni sa zemlje, ali su imali stroga naređenja da se drže dalje od ulaska u konflikt.
Mansouri kaže da mu je krv ključala od bijesa pri pomisili na izraelce koji nesmetano vršljaju iznad njihove zemlje.
Leteći nisko iznad terena sakrili su se svojim vlastitim radarima, slušajući u tišini pozicije šest Fantoma. Kemal Ahmed Mansouri je donio odluku da napadne Fantome pa makar to značilo izbijanje rata.
Iskoristiviš pometnju usled loše radarske pokrivenosti i konfiguracije terena te zbrke u komunikacijama sa jedinicama na terenu, što im je išlo u prilog, dvojica egipatskih lovaca prikradaju se izralecima u punoj brzini, jako brzo trošeći gorivo.
Poslije njih dvojice sa aerodorma Ben Suef dignut je još jedan par lovaca MiG-21 da kruže iznad aerodoroma u slučaju da moraju stupiti u borbu kao podrška.
Mansouri je naredio pratiocu da prebaci na rakete i pod forsažem se ustremio na grupaciju neprijatelja.
Izraelci kada su vidjeli dva egiptska MiGa na svojim radarima mislili su da će imati lak plijen, ali prevarili su se.
Sa daljine od kilometra mansuri lansira rakete na dva Fantoma, koji su služili kao mamac ostalima na većoj visini ušavši im u rep.
Prvi prjektil promašuje ali drugi pogađa jedan od fantoma u desno krilo, kada je Mansouri bio na dvjesta metara direktno iznad njega i proleće iznad krhotina izarelskog borbenog aviona koji se razbija o površinu vode.
Znajući da će ostali krenuti za njima, izvodi manvar kojim svoj avion dovodi lice u lice sa cetri Fantoma razbijajući njiovu formaciju.
Čim je borba počela, Mansouri (Kodni naziv Jaguar vođa), vrišti u mikrofn: "nalazim se u borbi priklješten sa pet izraelskih fantoma...trebam pomoć".
Najbliži egipatski avioni bili su na 150 km udaljenosti, za to vrijeme su dvojica drskih egipatskih pilota u nizu izvanrednih manevara izbjegavali čitavu kanonadu topovskih rafala fantoma, i arsenala od cetrdesetak raketa koje su im visile pod krilima.
Mansouri kaže da ih je od izraelskih projektila sapasila samo dobra uvježbanost koju su dugi niz mjeseci uvježbavali.
Izvodeći složene protiv protivraketne manevre za trinaest minuta borbe, shvatli su obojica da neće imati goriva da se vrate na bilo koji egipastki aerdorm i da im je smrt ili u najboljem slučaju iskaknje neizbježno.
Izraelci su da ne bi i sami osatali bez goriva i used očekivane egipatske pomoći odsutali od potjere.
Sa manje od 100l goriva krenuli su da traže mjesto za slijetanje, na nekoj od cesta koje su još uvijek bile u rukama Izarelaca uz sami Sucki kanal.
Nijesu htjeli da napuste avione iako su znali da poslije prestanka rada motora, MiG-21 postaje neupravljv. Htjeli su da vazdušna pobjeda bude potpuna.
Javili su komandi gdje će sletjeti i da pošalju helihopter da ih pokupi.
Mansuri kreće na sletanje prvi, i nad samom magistralom motor se gasi usled nedostatka goriva. Uspijeva da dotakne asfalt, pritiska kočnicu i poslije kratkog protrčavanja zabada se u pijesak pored puta, ali bez posledica po njega i avion.
Hasan ide na sletanje odmah iza njega ali zbog loše procjene u prilazu jednim točkom dohvata pijesak, i prevrće se što izaziva eksploziju i smrt pilota.
Kapetan Kemal Ahmed Mansur je za taj podvig odlikovan orednom za hrabrost i ordenom Vojne zvijezde. Njegov avion su Izraelci ipak uspjeli da unište iako je Hosni Mubarak čuvši za podvig mladog pilota htio da organizuje spašavanje MiGa-21 koji je čekao poerd ceste, ali zbog vjerovatne zamke koju su Jevreji spremili od plana se odustalo u zadnjem trenutku.
Kemal je nastavio da leti i da se bori u ratu Yom Kipur...ali o tome drugi put.
Kemal Ahmed Mansuri sa slikom svojeg MiGa-21
16.05.2010.
Ik-3 u boji
Ovo su neke od mojih obojenih fotografija Ik-3, a neke sam uradio u photoshopu.
Ovo su neki od zanimljivih i tada vrlo aktuelnih skenova iz Aerosveta, početkom građanskog rata u SFRJ, a tematski su vezani jedan za drugi jer su se događaji iz drugog svjetskog rata, povezali i isperplijetli sa ratnim vihorom koji je zahvatio Balkan početkom devedesetih godina prošloga vijeka.
Prvi put od 1968. godine preletio je 30. avgusta 2007. godine američki bombarder B52H Stratofortress iznad teritorije SAD-a sa kompletom nuklearnih krstarećih raketa spremnih za dejstvo. Snaga neklearnog punjenja tog tipa raketa, ocjenjuje se u granicama od pet do pedeset kilotona. Radi poređenja bomba bačena na Hirošimu bila je 13 kilotona.
Kao rezultat tog leta bili su narušeni mnogi vojni i civilni propisi SAD. Saglasno utvrđenim normama, borbeni avioni sa borbeno spremnim kompletima mogu izvršiti poletanje samo po naređenju komandanta ujedinjenog štaba, nečelnika štabova ili dužnosti lica nacionalnog vojnog komandovanja. Sva ova lica nadležna za takav let bila su zaobiđena. Niko od ukazanih lica nije izdao naređenje za let.
Fantomski B-52 je poletio iz baze vazduhoplovnih snaga u Minoti (Dakota) i prizemljio se u bazi Barksdejlu (Lujzijana), to je praktično polovina teritorije zemlje.
"Aasošijetid pres" je saopštio da se avion prizemljio u bazi Barksdejlu sa pet bojevih glava u svojem spremištu, međutim oficiri u bazi Minot rekli su pod uslovom da ostanu anonimni da je avion poletio naoružan sa šest bojevih glava. Oficiri u bazi Barksdejl u koju je sletio taj B-52 insistiraju na tome da se avion prizemljio sa pet a ne šest projektila.
Gdje je nestao jedan nuklearni prjektil, na letu od Minote do Barksdejla?! Na taj odgovor niko nije odgovorio.
Ono što bi ljude sklone teorijama zavjere potaklo na dodatno razmišljanje jeste sledeći podatak, koji je saopštio Pentagon preko raznih izvora da su svi piloti kao i dva oficira zadužena za pripremu tog leta poginuli u nizu "tragičnih" okolnosti, neki sa svojim porodicama samo dvije sedmice od leta.
Tot Blu je poginuo sa svim članovima svoje porodice nalazeći se na odmoru u Virdziniji.
Adam Barns se "zakucao" svojim automobilom u drvo a zatim izgoreo u plamenu.
Veston Kiselj je poginuo u havariji na motociklu u Tenesiju.
Klint Haf je poginuo zajedno sa svojom ženom Lindom na svojem novom Harliju.
Dzon Frue je pronađen mrtav u okolini Bedzer Pika (Vašington).
Dodatna zanimljivost je i ta da su holivudski scenaristi vrlo sličan rasplet događaja predvidjeli skoro deset godina prije ukletog leta B-52, u filmu Broken Arrow sa Dzonom Travoltom i Kristijanom Slejterom...u kojem pilot nevidljivog F-117 na vježbovnom letu izbacuje nuklearni projektil u "ruke" terorista a svojeg kolegu koji bi mogao biti nezgodni svjedok pokušava da likvidira. Holivud je Holivud...ali već smo dosta puta do sada vidjeli da Ujka sam i njegova propagandna holivudska mašinerija idu ruku pod ruku.
Da li "nestali" projektil čeka neki novi 11. septembar kao povod SAD pred sopstvenom javnošću za otpočinjanje svojeg konačnog pohoda na Rusiju i ostatak slobodnog svijeta?!
Autor teksta: Tatjana Vasiljevna Gračova - politkolog, doktor pedagoških nauka, docent, rukovodilac katedre Vojne Akademije Generalštaba Oružanih Snaga Ruske Federacije. Tokom niza godina bila je vodeći naučni saradnik Centra za vojno - strateška istraživanja Generalštaba OS RF.
Završila je visoke kurseve Vojne Akademije Generalštaba iz oblasti "Nacionalna Bezbjednost". Autor je mnogobrojnih članka i knjiga sa temom bezbjednosti Rusije.
18.09.2009.
Aeromiting Batajnica 2009 - sramota VS
Može se slobodno reći, poslije održanog aeromitinga na Batajnici 13.09.2009. godine da je Srbija sve dalje od svoje slobode, a sve više pod čizmom NATO.
Sam aeromiting pored loše organizacije je bio svojevrsna reklama ubicama srpskog naroda, istim onim koji su prije desetak godina istim ovim avionima sijali smrt širom bivše SRJ...
Britanski Hawak...
Nažalost i sramotu Vojske Srbije ni jednom riječju nijesu pomenuti oni koji položiše živote za odbranu i ovog aerodroma i otadzbine....vojni vrh kao da se stidi svojih heroja.
Turski F-16...sa svojom zastavom ponosno se šepuri na Batajnici
Danas kada je potrebno da se država Srbija sjeti njih barem prilikom ovakvih dešavanja...država sramno ćuti, veličajući oružja kojim su ubijani građani Srbije i Crne Gore...oružjem kojim je silom otkinut najsvjetliji dio srpske teritorije Kosovo i Metohija.
Komandant 204. lovačko avijacijskog puka Milenko Pavlović i njegov mladi kolega Zoran Radosvljević nijesu se stidili ni bojali da polože svoje živote na oltar otadzbine protiv istih ovih RV, njihovih aviona i pilota kada je to bilo potrebno.
Ne bi im bilo drago da mogu da vide kako se njihovi bivši kolege grle sa njihovim ubicama a njihovih imena i djela se stide ponizno ih prećutkujući da ne bi uvrijedili nove naciste...
Велики познавалац и зељубљеник у ваздухопловство Вељко Влаховић из Подгорице, трагично је окончао свој живот 24. априла у 41. години живота ронећи са боцама иза старог будванског града.Тачан узрок смрти је непознат за сада.
Вељко, је био врстан познавалац ваздухопловства и као водитељ на трећем каналу ТВЦГ, урадио 99. одличних емисија из области ваздухопловства , и на тај начин популаризовао ову занимљиву област.Сликом и ријечју преносио нам је дешавања са разних аеромитинга и ваздухопловних дешавања широм свијета.
Његова, могло би се рећи, јубиларна 100-та, емисија из ваздухопловства је било укључење у дневник ТВЦГ за вријеме саме агресије НАТО и бомбардовања подгоричког аеродрома.
Вељко Влаховић је сахрањен у свом родном Загоричу (Подгорица) 27. априла 2009. године.
Сви који су пратили Вељкове емисије, знају да је Црна Гора изгубила једног великог стручњака из ове области.
05.04.2009.
Сломљена крила
Када се у рату сударе двије војске, једна обично изађе као побједник.У рату са највећом војном алијансом на свијету, Војска Југославије је изашла као морални побједник, храбро се држећи и опасно узвраћајући кад год јој се указала прилика током агресије 27 најмоћнијих економских земаља свијета.
Више од двије хиљаде њених припадника је положило живот на олтару Отаџбине, много хиљада су остали трајни инвалиди.
Иако војно супериоран НАТО није успио да оствари постављени циљ током самог сукоба.Морао је да се послужи другим опасним оружјем да би коначно поробио СРЈ и разбио је на саставне дјелове....користио је политичке инструменете, лаж и превару те се оглушио о резолуцију савјета безбједности 1244 коју је сам потписао.
Разарајући државу изнутра преко својих људи успио је да на власт доведе своје марионете и послушнике који слијепо извршавају наређења.Од 5.10.2000 године Србија се више не пита ништа то је више него очигледно, али је тужан и горак укус у устима када они који представљју војску не виде да су коначном слому, оном моралном и сами учествовали (част изузецима).Последњи ударац у рату који је почео у марту 1999. је задан на Батајници од стране истих оних који су бомбама по истом том аеродрому почели свој крвави пир који је трајао 78 дана.
Српски гардиста и амерички маринац на Батајници поред америчке заставе.
Српски официр прима слику америчког Ф-16 који је сијао смрт по Србији из руку онога који је њиме управљао.
Дочекавши уз војне почасти два америчка авиона Ф-16 из 555. сквадрона са пилотима који су убијали становнике Србије, а са другим колегама и њиховог комнаданта пука Миленка Павловића и младог витеза Зорана Радосављевића, држава Србија и њена војска су безмало пљунули на сопствене жртве.
Министар одбране Србије, начелник генералшатаба са пилотима 204. ловачког пука позирају са америчким убицама на аеродрому Батјница.
Дошли да потврде побједу, и понизе ВС до краја.
Пријатељско ћаскање....
Никада у историји ниједна војска и држава се није тако ниско спустила као Србија тог јунског дана 2006 г. удворнички се осмјехијући онима који су је не тако давно палили.
Ја лично нијесам нашао неки сличан примјер....
Нажалост на тој истој Батајници, дио пројектла је усмртио малу Милицу Ракић, можда баш неког од пилота који тако позирају побједнички пред својим смртоносним машинама глупаво се церекајући у "ћаскању" са својим српским колегама.
Ако ништа, а оно због својих колега који су страдали у агресији америчких моћника, на Батајници нијесу смјели да слете та два ловаца.
Миленко Павловић - командант батјничког ловачког пука, погинуо у ваздушној борби
над родним Ваљевом од стране америчких авиона.
Зоран Радосављевић- пилот ловац, погинуо у ваздушној борби са америчким Ф-15.
Љубиша Величковић - погинуо од пројектила НАТО у радарској осматрачници.
Да је агресија НАТО био витешки турнир, могао бих схватити овакво понашање српских политичара и официра на батајничком аеродрому, али у агресији у којој су нам дотични пилоти убијали грађане, војнике, уништавали државу те кидали дјелове територије пријатељски се грлити и размјењивати слике више је него понижавајуће.
И ту се поставља једноставно питање, гдје је нестала официрска част?!!!
05.04.2009.
Голгота и Васкрс српског народа
Два агресорска, варварска похода западних земаља на православни српски народ су дошла у вријеме васкршњег поста.Оба су слична по томе што је непријатељ кукавички, нечовјечно са многоструко већом силом из ваздуха и са дистанце ударио на оне чија је једина кривица била што су хтјели да буду своји на своме и што су наравно православни хришћани.
Нацистичко разарање Београда априла 1941.
Разарање Србије априла 1999 од стране НАТО.
Треба рећи и то да су на Васкрс 1944, такозвани западни савезници бомбардовали Београд и Подгорицу јаче и са више жртава него Њемци 1941 а да Загреб није бомбардован ни једном за врије рата иако је и у њему било њемачких војника.
Много је већ речено о технолошкој суперирности и бројности агресора, те овога пута акценат нећу ставити на хронолошку слику догађаја, већ на оно што је било иза и испред кулиса крваве балканске драме у чијој се крви још увијек купа српски народ, једини у Европи данас.
Једном су то биле фашистичке силе осовине са Њемачком на челу, други пут највећа војна сила икада виђена у људској историји НАТО , војни савез западних земаља и њених на брзину сакупљених сателитских државица са послушничким режимима који су на примјеру Срба доведени у стање ропске послушности.
Карактеристично је и за Хитлерову Њемачку, и пола вијека касније НАТО да су напали Србе са крајњим циљем распарчавања српске територије, прогоном српског становништва са вјековних огњишта и суровом бестијалношћу над цивилним становништвом уништавајући га систематски темељно затирући и знакове његове присутности на просторима са којег су га огњем и мачем протјерали.
Оно што није пошло Хитлеру за руком, наставили су његови наследници у „јагњећим кожама“ са НАТО звијездом на рукавима, користећи једно од најачих оружја у арсеналу, бестидну нељудску прпаганду којом су скоро двије деценије тровали свијет желећи да жртве претворе у агресоре.
Као и увијек, на што нам указује и Јеванђеље и само вријеме у којем су агресије извршене, има оних који се воле полакомити за материјалним сластима овога свијета, па су тако и у српском корпусу пронашли оне који су лажним целивом издали светињу Отаџбине, те вуковима отворили пролаз да на миру кољу српско стадо, заслијепљено безочним лажима сопствених „пастира“ у лику и дјелу марионетских режима у Србији и Црној Гори.
Борис Тадић са генералним секретаром НАТО алијансе.
Мило Ђукановић са Хавијером Соланом, човјеком који је наредио напад на СРЈ.
Разбијањем матице српског народа, политичким манипулацијама, уцјенама, пријетњама, хапшењима , неријетко ликвидацјама политичких неистомишљеника и првасходно доводећи на власт људе који безпоговорно извршавају њихове наредбе запад је успио оно што Хитлеру није пошло за руком пола вијека раније.
У вријеме часног поста Васкршњег , с вјером у Бога и његов праведни суд, српски народ страда на окупираном Косову и Метохији, Македонији, обесправљен у републици Српској, на распећу у Црној Гори....протјеран из Хрватске исчекује шта ће динијети још једно смутно прољеће.
