Велики познавалац и зељубљеник у ваздухопловство Вељко Влаховић из Подгорице, трагично је окончао свој живот 24. априла у 41. години живота ронећи са боцама иза старог будванског града.Тачан узрок смрти је непознат за сада.

Вељко, је био врстан познавалац ваздухопловства и као водитељ на трећем каналу ТВЦГ, урадио 99. одличних емисија из области ваздухопловства , и на тај начин популаризовао ову занимљиву област.Сликом и ријечју преносио нам је дешавања са разних аеромитинга и ваздухопловних дешавања широм свијета.

Његова, могло би се рећи, јубиларна 100-та, емисија из ваздухопловства је било укључење у дневник ТВЦГ за вријеме саме агресије НАТО и бомбардовања подгоричког аеродрома.

Вељко Влаховић је сахрањен у свом родном Загоричу (Подгорица) 27. априла 2009. године.

Сви који су пратили Вељкове емисије, знају да је Црна Гора изгубила једног великог стручњака из ове области.

Када се у рату сударе двије војске, једна обично изађе као побједник.У рату са највећом војном алијансом на свијету, Војска Југославије је изашла као морални побједник, храбро се држећи и опасно узвраћајући кад год јој се указала прилика током агресије 27 најмоћнијих економских земаља свијета.

Више од двије хиљаде њених припадника је положило живот на олтару Отаџбине, много хиљада су остали трајни инвалиди.

Иако војно супериоран НАТО није успио да оствари постављени циљ током самог сукоба.Морао је да се послужи другим опасним оружјем да би коначно поробио СРЈ и разбио је на саставне дјелове....користио је политичке инструменете, лаж и превару те се оглушио о резолуцију савјета безбједности 1244 коју је сам потписао.

Разарајући државу изнутра преко својих људи успио је да на власт доведе своје марионете и послушнике који слијепо извршавају наређења.Од 5.10.2000 године Србија се више не пита ништа то је више него очигледно, али је тужан и горак укус у устима када они који представљју војску не виде да су коначном слому, оном моралном и сами учествовали (част изузецима).Последњи ударац у рату који је почео у марту 1999. је задан на Батајници од стране истих оних који су бомбама по истом том аеродрому почели свој крвави пир који је трајао 78 дана.



Српски гардиста и амерички маринац на Батајници поред америчке заставе.



Српски официр прима слику америчког Ф-16 који је сијао смрт по Србији из руку онога који је њиме управљао.


Дочекавши уз војне почасти два америчка авиона Ф-16 из 555. сквадрона са пилотима који су убијали становнике Србије, а са другим колегама и њиховог комнаданта пука Миленка Павловића и младог витеза Зорана Радосављевића, држава Србија и њена војска су безмало пљунули на сопствене жртве.



Министар одбране Србије, начелник генералшатаба са пилотима 204. ловачког пука позирају са америчким убицама на аеродрому Батјница.



Дошли да потврде побједу, и понизе ВС до краја.



Пријатељско ћаскање....



Никада у историји ниједна војска и држава се није тако ниско спустила као Србија тог јунског дана 2006 г. удворнички се осмјехијући онима који су је не тако давно палили.

Ја лично нијесам нашао неки сличан примјер....


Нажалост на тој истој Батајници, дио пројектла је усмртио малу Милицу Ракић, можда баш неког од пилота који тако позирају побједнички пред својим смртоносним машинама глупаво се церекајући у "ћаскању" са својим српским колегама.





Ако ништа, а оно због својих колега који су страдали у агресији америчких моћника, на Батајници нијесу смјели да слете та два ловаца.



Миленко Павловић - командант батјничког ловачког пука, погинуо у ваздушној борби
над родним Ваљевом од стране америчких авиона.



Зоран Радосављевић- пилот ловац, погинуо у ваздушној борби са америчким Ф-15.




Љубиша Величковић - погинуо од пројектила НАТО у радарској осматрачници.

Да је агресија НАТО био витешки турнир, могао бих схватити овакво понашање српских политичара и официра на батајничком аеродрому, али у агресији у којој су нам дотични пилоти убијали грађане, војнике, уништавали државу те кидали дјелове територије пријатељски се грлити и размјењивати слике више је него понижавајуће.

И ту се поставља једноставно питање, гдје је нестала официрска част?!!!

Два агресорска, варварска похода западних земаља на православни српски народ су дошла у вријеме васкршњег поста.Оба су слична по томе што је непријатељ кукавички, нечовјечно са многоструко већом силом из ваздуха и са дистанце ударио на оне чија је једина кривица била што су хтјели да буду своји на своме и што су наравно православни хришћани.



Нацистичко разарање Београда априла 1941.





Разарање Србије априла 1999 од стране НАТО.

Треба рећи и то да су на Васкрс 1944, такозвани западни савезници бомбардовали Београд и Подгорицу јаче и са више жртава него Њемци 1941 а да Загреб није бомбардован ни једном за врије рата иако је и у њему било њемачких војника.



Много је већ речено о технолошкој суперирности и бројности агресора, те овога пута акценат нећу ставити на хронолошку слику догађаја, већ на оно што је било иза и испред кулиса крваве балканске драме у чијој се крви још увијек купа српски народ, једини у Европи данас.

Једном су то биле фашистичке силе осовине са Њемачком на челу, други пут највећа војна сила икада виђена у људској историји НАТО , војни савез западних земаља и њених на брзину сакупљених сателитских државица са послушничким режимима који су на примјеру Срба доведени у стање ропске послушности.

Карактеристично је и за Хитлерову Њемачку, и пола вијека касније НАТО да су напали Србе са крајњим циљем распарчавања српске територије, прогоном српског становништва са вјековних огњишта и суровом бестијалношћу над цивилним становништвом уништавајући га систематски темељно затирући и знакове његове присутности на просторима са којег су га огњем и мачем протјерали.

Оно што није пошло Хитлеру за руком, наставили су његови наследници у „јагњећим кожама“ са НАТО звијездом на рукавима, користећи једно од најачих оружја у арсеналу, бестидну нељудску прпаганду којом су скоро двије деценије тровали свијет желећи да жртве претворе у агресоре.

Као и увијек, на што нам указује и Јеванђеље и само вријеме у којем су агресије извршене, има оних који се воле полакомити за материјалним сластима овога свијета, па су тако и у српском корпусу пронашли оне који су лажним целивом издали светињу Отаџбине, те вуковима отворили пролаз да на миру кољу српско стадо, заслијепљено безочним лажима сопствених „пастира“ у лику и дјелу марионетских режима у Србији и Црној Гори.



Борис Тадић са генералним секретаром НАТО алијансе.



Мило Ђукановић са Хавијером Соланом, човјеком који је наредио напад на СРЈ.



Разбијањем матице српског народа, политичким манипулацијама, уцјенама, пријетњама, хапшењима , неријетко ликвидацјама политичких неистомишљеника и првасходно доводећи на власт људе који безпоговорно извршавају њихове наредбе запад је успио оно што Хитлеру није пошло за руком пола вијека раније.

У вријеме часног поста Васкршњег , с вјером у Бога и његов праведни суд, српски народ страда на окупираном Косову и Метохији, Македонији, обесправљен у републици Српској, на распећу у Црној Гори....протјеран из Хрватске исчекује шта ће динијети још једно смутно прољеће.

Божо Мршуља

5.4.2009

Јубиларна десета Зокијева регата, која је одпочела у Перасту завршена је јуче у Бигови, побједом посаде брода из Зеленике "Black mistery".Друга је била једрилица НИС -a из Србије "Алигатор", која је у циљ ушла са миљом заостатка. У регати је учествовало двадесeтак једрилица од којих су прве двије јако одскакале.То су два чистокрвна регатна болида која су за својим крмама , далеко оставила све остале бродове.

Читава регата се претворила у надметање та два брода за исврсним посадама.







"Black mistery" први пролази кроз циљ.


Зокијева регата је моморијал, у спомен на пилота ВЈ Зорана Радосављевића, који је погинуо у ваздушној борби бранећи Отаџбину.Одржава се до сада сваке године, од погибије младог пилота који је и сам био страствен једриличар и оснивач ЈК "Поларис".

На регату увијек дођу Зокијеви најближи пријатељи и колеге у знак сјећања на њега.Помогну колико могу да се регата одржава.Био је ту и Слободан Перић, човјек који је оборен заједно са Зораном.Људи нијесу заборавили Зокија, па су му и на овај начин одали поштовање.

Скоро сам добио линк на маил за овај кратки видео на youtube.Каже се да је ово последње дејство Рудолфа Перешина непосредно прије обарања над Градишком 2.05.1995 за вријеме "војно-редарствене" акције Бљесак.

Дио снимка је цензурисан због потресних сцена.Јасно се може видјети да су авио бомбе оставиле разорно дјство на цивилним објектима гдје има погинулих цивила, осакаћених и унесрећених људи, чак и дјеце.

Поставља се питање , да ли је Перешин намјерно гађао цивлне објекте јер мост који је наводно био његова мета је остао нетакнут, или је дошло до кобног промашаја?!

Распитао сам се код људи који су летјели на истом типу авиона као и Перешин и они кажу да приликом одбацивања убојног терета са МиГ 21, у случају вађења из критичне ситуације а без намјера да се ваше бомбе активирају бомбе не би експлодирале, већ их морате врло свјесно припремити за дејство.То је онако лаички речено, да би било разумљиво и онима којима термини у ратној авијацији нијесу баш довољно познати.

Рудолф Перешин је по наводима очевидаца оборен у својем десном заокрету ка граду, послије дејства по кућама са Стрелом-2М, а његово тијело је размијењено на мосту којег је требао срушити тог 02.05.1995 доста времена касније.

Рудолфа Перешина су хрватски медији представљали као витеза, и часног борца.Он је иначе први пилот бивше ЈНА који је са својим извиђачким апаратом МиГ-21 пребјегао у Аустрију 1991 године, и ставио се на располагање тада још увијек не признатим хрватским паравојним формацијама из којих је касније настало ХРЗ.

Више мање прича о њему је свима већ позната који се баве ратовима са наших просторима, али баш овај догађај о дејству по цивилним објектима изгледа да и није.

Треба рећи и то да је статистика показала да се дејство хрватских МиГ-ова 21 концетрисало првенствено на гађање цивилних циљева, колана избјеглица и као на овом снимку стамбених кућа, док је тзв.пољопривредна авијација хрватске војске са Ан-2 имала више учинака по војним објектима, док су авиони НАТО били задужени за гађање тачкастих циљева и кидање комуникационо-комадних веза војске републике Српске Крајине и републике Српске.

Могуће, али није потврђено да је хрватски пилот Рудолф Перешин свој последњи лет завршио као ратни злочинац дејствујући својим бомбама по кућама уснулих становника Градишке.

Ово је снимак који је дијелом цензурисан због потресних снимака послије дејства перишићевих бомби.

На данашњи дан је почела оружана агресија, која је трајала 78 дана, однијела хиљаде живота, војника,полицајаца и цивила међу којима мноштво дјеце.Коначни циљ агресије се може само наслутити, један од битних чинилаца на који је стално указивано јесте да је агресија првасходно била са тежиштем разбијања војске и државе, те кидањем неких дјелова њене територије.

Једнострано порглашење Косова као независне државе, подстакнуте првим редом САД као главним предводником и ударном песницом, за вријеме НАТО агресије 1999, окончало се признавањем лажне државне творевине стваране тероризмом и силом на тлу суверене државе , те стварањем политичке климе за сличне "државотоврне" пројекте и на осталим дјеловима државе Србије и Црне Горе који су у плану.

Рушењем темељаних начела УН, о "неповредивости граница суверених држава чланица" , челне силе НАТО које су признале тероризмом запосједнути дио јужне српске покрајине, као суверене државе, скинуле су маску и демистификовале један од коначних циљева агресије НАТО на СРЈ у марту 1999. године....запосиједање и кидање Космета од матице Србије.

Нека је вјечна слава и хвала борцима палим за отаџбину, и свима онима који су помогли на било који начин у одбрани од агресије НАТО која је још увијек у току...

За Сабура Сакаиа мнои су чули захваљујући његовој изванредној књизи „Самуарј“.Написана на основу Сакаиевог ратног дневника ,који је он педантно водио током другог свјетског рата, од почетака на кинеском ратишту па до завршних борби на Пацифику, књига „Самурај“ нам открива другу страну рата, из угла једног јапанског пилота, одгајаног у духу Бушидоа , витешког кодекса Самураја.

Са своје 64 ваздушне побједе Сабуро Сакаи је на четвртом мјесту међу јапанским ваздушним асовима, али и једини преживјели ваздушни ас своје домовине, који у новонасталим околностима јапанског војног пораза, бива отпуштен из војне службе као непожељан, због својег разорног учинка по савезничку авијацију током борби над пацифичким пространствима далеког истока.



У тешким и крвавим ратним догађајима, Сакаи попут старих Самураја , држећи се ратничких, али и високо моралних начела , остварује низ од 64 ваздушне побједе а у једној од њих бива тешко рањен и остаје малтене без једног ока.

У борбама показује одлучност, храброст, вјештину али и људско милосрђе према рањеном противнику коме поштеђује живот, и постаје легенда међу онима против којих се борио, човјек вриједан поштовања...прави Самурај.

Већина његових ратних другова гине у борбама, под ударцима све јече и моћније америчке авијације која се незадрживо приближава Јапaну, Сакаи до последњег минута брани небо домовине у застарјелом ловцу.

Прелијепа али и тужна прича , проткана љубављу према једној жени и оданости земљи у вихору рата који не штеди никога.

Сабуро Сакаи иако врхунски пилот, завршетком рата никада више није имао прилику да се вине у велико плаветнило држећи команде ловца у својим рукама.

ГОЛУБИНЦИ 1998.



Ни облачка на небу.Сунце као огњило виси над равницом.Ваздух је миран као устајала вода.

Несносна врућина пржи све пред собом.Таласи сувог врелог ваздуха праве сламу од траве, на летiлишту крај малог војвођанског села Голубинци.Осјећа се мирис скоро покошене траве,помијешан са мирисом ТТС и бензина.



Све дјелује као заспало и ошамућено усљед толике јаре,која криви слику стварности.

Моја летачка обука је била у пуном јеку,летио сам са предњег сједишта и био сам тотално концетрисан и посвећен том једном задатку-научити летјети моторним змајем.

Тих врелих поподнева,на летилишту, са мном је био Дејан Аћимовић, власник једног од два поносна летећа ата,чија су велика, поштовања вриједна крила, мировала без икаквог покрета на брисаном простору ливаде крај Голубинаца.

Били су то моторни змајеви типа «Пипистрел», словеначке производње, са моторима ротах 582 и 503 и крилима «Хазард» од 15м2.

Змај на којем сам се обучавао имао је јачи мотор са воденим хлађењм и пригушивачем буке,који је самој летјелици давао неки респектујући изглед.

Крила оба змаја била су нагнута на лијеву страну,и дјеловали су јако озбиљно онако паркирани један поред другог,као на стајанци неког војног аеродрома.

Немајући друга посла, Дејан и ја смо гледали како да се спасимо од несносне врућине која, чинило нам се, само појчава,умјесто да јењава како сунце пада према западу.На летилишту је била једна велика «адријина» приколица и поред ње шатор у којем сам спавао.Километрима унаоколо, сем једног спарушеног дрвета на почетку писте ,нигдје није било никаквог заклона од немилосрдних сунчевих зрака.


Слетање на морску писту 2005 г. у будви

Морао сам бити ту, јер сам био без аута и са не превише пара у џепу,пa нијесам могао свакодневно ићи до Беогрда који је био удаљен тридесетак колометара од Голубинаца.Свој летачки занат сам пекао на прави начин,трпећи жеђ и врућину,спавајући под шатором и једући конзервирану храну пуних петнаест дана.Истини за вољу, сада ми је драго због тога.Љубав према летjењу је била јача од свега.Сваким даном сам био бољи.



Обуку сам изводио са својим првим инструктором,врсним познаваоцем летjења моторним змајем и бившим једриличарeм Мирославом Станчевићем из Нове Пазове.Летјели смо рано ујуто и мало прије него сунце зађе за дугу линију војвођанске равнице.Тада је атмосфера кроз коју смо пловили била најмирнија и најпогоднија за савладавање почетних корака у летењу.



Мирославова кућа je била у близини,а и пословне обавезе су га држале подаље од врелине сунца током дана,па је долазио сamo за вријеме летачке обуке,доносио гориво и послије одрађеног летачког сата одлазио са летилишта.





Два дана лоша за летjење, искористио сaм да скокнем дo Поповића да се окупам и дa посјетим снаху у болници.Бато ме je касније вратио колима на летилиште.

Током оног периода између јутра и вечери,између два летачка часа,када на летилишту све замре од врућине, могле су се видјети двије прилике како се помјерају око приколице за хладом који се, у оном часу када сунце заузме најубојитији положај на небу, и сам подвлачио испод приколице, остављајући нас на цједилу.Те двије прилике били смо Дејан и ја.

Имали смо довољне количине «Росе» ,али се она током дана толико загрије да је била врела,практично неупотребљива за пиће, онда када је најпотребнија.Морали смо да трпимо жеђ,а воду смо често поливали по себи, надајући се да ће имати некаквог ефекта,али сваки пут смо доживљавали непријатан стрес када врела вода дотакне ионако врелу кожу.

Напослијетку смо се почели завлачити испод приколице тражећи онај хлад који се тамо скривао,али и он сам је био врео и на мукама.Копали смо рупе испод приколице, надајући се да је земља бар мало влажна,али једини ефекат који смо постизали био је да будемо прашњави и улијпљени знојем.

Понекад,онако ошамућени врелином, заспали би ,да би се након неког времена будили у зноју псујући и бунцајући неповезане глупости.

Крила змаја од 15 м2 су стварала инпозантну сјенку на земљи, али је и она била блиједа и недовољно јака да нас сакрије од сунца,које се тих дана било нешто намјерило на нас двојицу.

Све у свему права пасја врућина и врело искушење мојих почетничких дана у свијету летења.

Дејан, иако и сам почетник,(имао је тада око педесетак сати самосталног летења),понекад упали своју машину и уз реску буку коју ствара ротах 503 на пуном гасу,полети да спас од врућине потражи негдје горе височије, остављајући за собом усковитлане роторе у мртвој атмосфери и покренуте мирисе, непоновљивог ттс, бензина и травнатих откоса плодне војвођанске равнице.

Ех...како сам му тада завидио.

У сутон скоро,кад сунце почне да прелази из свог разарајућег бљештавила у опојан пурпурни смирај, облачио сам униформу сашивену од камуфлажног платна, која ми је служила умјесто летачког комбинезона и штитила ме од вјетра, навлачио рукавице, кацигу са интерфоном и сједао за комнде црвеног Мирославовог змаја.

Прво сам неколико пута одрулавао сам до краја писте и назад , водећи рачуна о положају крила приликом вожње по земљи, а онда је Мирослав ускакао на друго сједиште, укопчавајучи кабл од своје кациге у интерфонску везу.

-Идемо сад из почетка...читав поступак, чујем Мирославов глас у слушалицама.

Провјеравам још једном појас, перкидачи су у положају спремни за старт.Мала лампица блинка.

-Од елисе!!!-вичем ја научену команду претполетног поступка за пуштање мотора у рад.

Притискам дугме стартера и мотор прихвата без кашљања.Бацам поглед лијево и десно,провјеравајући писту по наученом сценарију, правим отклоне трианглом у све четири стране провјеравајући да ли крило има потребну слободу кретања и крећем да заузмем позицију за полијетање.


Један летачки дан у аеро клубу "Змај".

Постављам се на почетак писте са благим вјетром мени мало бочно, али ипак скоро у лице.Мирослав ми говори да обратим пажњу на далековод на крају писте.

Концетришем се на писту испред мене и хватам читав простор у мојем видокругу као да га урамљујем у неки оквир, притискам гас до краја, адреналин расте као и казаљка на обртомјеру , мотор који грми иза мене гура ме незадрживо напријед. Триангл ми се покушава отргнути из руку јер опструјавање ваздуха оживљава крило и морам га чврсто држати.

Неравнине по којима поскакујемо стварају утисак да се свакога часа можемо преврнути и катастрофално завршити лет прије него га и започнемо...али то је ефекат који временом потпуно нестаје што се више бавите овим спортом.

Када је змај достигао довољну брзину,тако да се поскакивање пртворило у уједначен низ ситних потреса,енергичним покретом одгуравам триангл од себе све до носне шипке и «Пипистрел» 582 се са нама двојицом као тане одљепљује од земље и очас нас издиже изнад спржене земље, прескачући далековод високог напона. Земља се брзо удаљава,као да смо испаљени из топа.

Попуштам триангл и допуштам крилу да само пронађе најбољи положај за хоризонталан лет. Са благим одузимањем гаса...у мирној атмосфери љетњог предвечерја, пловимо ваздухом са мирисом војвођанских ораница у ноздрвама.

Понаваљамо процедуру «школског круга » са четири лијева заокрета и «протрчавањем» на неколико стопа изнад писте...сваким поновљеним кругом крило ми све боље лежи у рукама, а навлачење брзине понирањем пред саму писту, дјелује ми све мање страшно.

-Држи правац у овом смјеру....према оном црквеном торњу-Мирослав ми испруженом руком показује у даљину према гомили начичканих кућа.

На хоризонту се једва уочава нешто што ми личи на црквени торањ...даљина неколико километара.Прелиjећемо сплетове далековода и низове великих челичних скаламерија,носача водова високог напона.

Богата Србија и њене равнице...монотон лет до села Војка.Сада већ јасно видим црквени торањ,који бљешти одбијајући сунчеве зраке од своје бакарне куполе.

Над самим крстом, који је уперен у небо, као шестаром, крилом описујем круг и заузимам повратни курс према летелишту.Чудног ли искуства размишљам у повратку...Крст као орјентир....свидјела ми се та симболика..

Моја прва «маршута» је била за мене мистично искуство и сусрет са небесном симболиком на један сасвим необичан начин....



Одломак из моје аутобиографске књиге "Змајев лет"

О 6 априлском рату је доста писано, међутим иако кратак био је врло крвав и испуњен догађајима за памћење и вјечити спомен.

Иако издана са свих страна Краљевина Југославија је била и остала као тачка, на којој се Хитлеровој војној машинерији пружио херојски отпор на тертиторији Србије и Црне Горе првенствено.

У тим борбама посебно су се истакли пилоти краљевског ваздухопловстава а један од њих који је отишао у легенду је млади капетан Живица Митровић, чији примјер хероизма треба да служи као један од најчаснијих примјера српске војне традиције.

Какав је био Живица Митровић, пилот чије је име, иронијом судбине, прекрио заборав, као најнеправичнија погибељ за јуначку смрт?

Њега се с радошћу сећао друг из пилотских школа Миле Ћургус, који је с поносом истицао да никад не може да заборави пријатеља:

- Са Живицом сам био у Војној академији од 1929. године. Запао ми је за око још на једном од првих логоровања код Прељине. Сећам се да смо сви ми, питомци, нас око шест стотина, правили шаторе. Око њих је требало исплести плот од прућа. Мало је ко то умео ваљано да уради. Тада нам је командант наредио да се постројимо и да сви погледамо Митровићев шатор и плот, јер су у сваком погледу били узорни. Тим гестом је први пут скренуо пажњу на себе.




- По завршетку академије сви смо те 1932. године били распоређени по јединицама. Стицајем околности први гарнизон био је, и Живици и мени, у Бањалуци. Стигли смо тамо и, као што је био ред, одвели су нас дванаесторицу младих официра да нас представе команданту дивизије. Сви смо се постројили пред бригадним генералом Петром Недељковићем. Живица међу нама последњи, дванаести. Генерал нам је одржао једну громопуцатељну, демагошку говоранцију, подучавајући нас да, као млади официри, не треба да посежемо ни за каквим овоземаљским радостима, поготово да не јурцамо за женама, већ да се недељом, уместо изласка, латимо топографске карте у шаке и да проучавамо терен.

- После Академије, у којој смо живели као у азилу, и из које смо од спољног света могли да гледамо само небо, јер су нам и прозори били замагљени белом бојом, овај генералов позив на продужетак спартанства изгледао нам је лицемерно. Па ипак, кад је завршио оним "мапе у шаке, па уместо курварлука проучавајте терен", ми смо занемели. Али он нас опет прену питањем:

- Да ли је то исправно, господо официри? - упитао нас је генерал, очекујући наравно само потврдан одговор.

- Јесте! - одговорили смо као из пушке само да се курталишемо даље придике.

А само трен доцније, један усамљен глас, као задоцнели пуцањ у плотуну, успротивио се са:

- Није тако!

Био је то Живица Митровић.

Сви су помислили да је погрешно разумео генерала. И сам генерал, иако збуњен, није могао ништа друго да претпостави. Мучна пауза је потрајала док се генерал не прибра и не испрси се питањем:

- А како то мисли господин потпоручник? - осорно му се обратио генерал.

- Ја сам у Академији учио да тактика никад не трпи гладнога војника. Па ни војника гладнога живота. Ви то добро знате, господине генерале!

Ето, као што се овде, као тек произведени потпоручник, супротставио генералу без имало устезања, тако се и после неколико година, у рату, као пилот-ловац, без страха и зазора супротставио тридесеторици непријатељских пилота.

Ученик - пилот

Колико је Живица био истрајан и одважан показује и пример из пилотске школе у Панчеву. Сви официри-полазници пилотске школе углавном су пажљиво слушали предавања и без поговора усвајали градиво. Међутим, Живица се и ту разликовао. И он је био пажљив. Али, он је и много пута потврђене истине доводио у сумњу и подводио под нову анализу. Због тога је понекад деловао мало споро. Дешавало се почесто да је остајао сам на једној а сви остали на другој страни. Но то га никад није обесхрабривало. Једном приликом наставник је извео формулу за нишан "колиматер" на бомбардеру и свима је изгледало све јасно као дан.

- Ех, ено Живице, њему опет нешто није јасно - чуло се групно негодовање кад је ипак ставио примедбу професору.

Приметно узрујан, предавач га позва пред таблу да пред свима покаже своју мудрост. И Живица је пришао и лагано, поступно изводио формулу. Кад је завршио, свим његовим друговима, па и самом наставнику, није преостало ништа друго него да се застиде. Иако је остао сам, био је упоран и доказао је свима да је у праву.

А шта се испоставило? Поменута формула била је погрешно одштампана у књизи, а то није наравно могло да промакне једино Живици.

Још као ученик-пилот Живица је тежио да буде савршен, присећао се Миле Ћургус. На строгим авионима типа "бреге", који иначе лако губе брзину и хоће да преваре и искусног пилота, Живица је још као ученик изводио најсавршеније акробације. Само не тек тако: грлом у јагоде. Он је претходно ушао у душу летелице. На том авиону је тако мајсторски парашитирао (што значи понирао и лебдео), да је и нама, његовим друговима из исте пилотске школе, застајао дах. Није потом ни било чудно што је на крају школовања, и на теоретском и практичном испиту, убедљиво био најбољи међу неколико стотина пилота. За тако изузетан успех наградила га је фабрика авиона "Рогожарски" златним ручним сатом који никад доцније није више ни скидао с руке.

- Лично сам био присутан у штабу Прве ваздухопловне бригаде 7. априла 1941. године када је стигао ратни извештај о његовој погибији. Гласио је отприлике овако: "Шестог априла 1941. око 11 часова један наш пилот храбро је гонио групу од тридесетак непријатељских авиона, оборио је над селом Крчедином два непријатељска ’месершмита’, али је и сам пао у пламену. На пилотовој руци нађен је ручни сат на коме је угравирано: Прваку Прве пилотске школе за 1939. г. ваздухопловном поручнику Живици Митровићу - Фабрика авиона ’Рогожарски’.

Овај храбри пилот свечано је сахрањен на крчединском гробљу уз присуство целог села. При сахрани је чинодејствовао свештеник Шимић.

- Извештај сам запамтио у свим детаљима, изузев места где је пао. Ја сам доцније допао заробљеништва, али сам по ослобођењу одлучио да пронађем оног свештеника, како би ми показао гроб, јер је ратни извештај наравно био уништен. Кад сам на једвите јаде пронашао свештеника, који је у међувремену променио и место службе, био сам не мало изненађен пошто ми је саопштио да погинули пилот није Живица Митровић, већ други официр. У прилогу ми је показао свој парохијски дневник из Крчедина, у којем је уписао и јуначки подвиг и погибију пилота. Све је то лепо писало у свештениковом дневнику, али не и име Живице Митровића. Тек сам доцније, после још доста мука, утврдио да је свештенику погрешно дао име погинулог пилота неки мајор, који је такође присуствовао сахрани.

Све је разрешено тек кад је најзад утврђено да је на гробу исписано име живог човека. Пошто се тек тада уверио да је у Крчедину ипак сахрањен капетан Живица Митровић, његов друг Миле Ћургус је стигао и у то сремско село у пролеће 1953. године. Сељани су му испричали многе детаље о пилоту кога нису заборавили, који је штавише њихов понос, и коме су тада намеравали да подигну споменик. После свега команда Југословенског ратног ваздухопловства одредила је маја месеца те године једну комисију и ставила јој у задатак да обави ексхумацију и пренос посмртних остатака пилота Митровића у његово родно село Калуђерово. То је и извршено 16. и 17. маја 1953. године. Сахрана је обављена уз учешће делегата Команде ЈРВ, војне музике, почасног вода и народа из села Калуђерова и тадашњег среског места Беле Цркве.

- Најтеже ми је било кад сам присуствовао ексхумацији - присећао се с тугом свог најбољег друга Миле Ћургус. - Тек понека кост, комад падобрана, нагорели рукав и ознака са три траке за чин капетана, што се данас чува у Војном музеју у Београду. Уз Живицу смо нашли и онај његов напола отопљени сат са натписом "Прваку Прве пилотске школе..". који је он онако с поносом носио. У Крчедину сам чуо и једну легенду, која се и сама уклапала у одважни и непокорни лик Живице Митровића. Само, реч је о истинитој легенди.

Кад су Немци ушли у Крчедин одмах су захтевали од мештана да им покажу где се налазе остаци авиона оног сулудог пилота који се дрзнуо да обори два апарата "луфтвафе" моћног Рајха. Сељани нису имали куд. Из њиве код Милетиног Салаша донели су на таљигама олупину Живичиног авиона. Уз мотор, зачудо, остао је готово неоштећен авионски митраљез. Швабе фолксдојчери помно су разгледали апарат. Одједном скочи један "хитлерјугендовац", опсова рацку (српску) мајку том безумном пилоту и, дохвативши цев митраљеза на авиону, потегну је не би ли је отргао. Рески плотун напола му је прекинуо псовку. Последњи метак из митраљеза Живице Митровића усмртио је тога немачког младића, који је по сваку цијену хтио да буде непријатељ.

Десетак дана послије јуначке погибије била је то последња освета мртвог капетана...

Израелски рат за независност 1948

Над пустињама Израела 1948 године водиле су се огорчене ваздушне борбе измедђу Јевреја са једне и Арапа са друге стране.

Тржећи своје мјесто под сунцем , Јевреји су повели рат за стварање новог Изарела на мјесту некадашње јеврејске државе која је нестала прије пуне двије хиљаде година и 14 maja 1948 године су прогласили државу Израел.

Настојећи спречити поделу Палестине, дан након проглашења Израела почео је напад војски арапских земаља на тек проглашену јеврејску државу. У нападу је учествовало шест арапских држава, чланица Арапске лиге - Египат, Сирија, Трансјорданија, Ирак и Либан те мали војни контингент из Јемена, а арапским војскама свакако треба прибројати и активне арапске борце из Палестине, којима је заповедао клерик ал-Сусаyн. Север Израела нападале су сиријске и либанске снаге, а трансјорданска Арапска легија, ојачана ирачким војним контингентом, продрла је у смеру града Јерусалима. Египатске снаге, које су с отприлике дванаест хиљада војника биле најбројнија арапска војска у рату, напредују с подручја Синајског полуострва у смеру града Тел Авива. Но, арапске војске су дејствовале без јасно дефинисаних циљева и међусобне координације што ће се у другој фази рата показати кобним.

Уочи рата на подручју цијеле Палестине живјело је милион и тристо хиљада Арапа те шесто хиљада Јевреја. Иако је Израел од прије имао полуаутономну владу, а у тренутку напада арапских држава имао је под оружјем тридесет и пет хиљада људи, није био спреман за рат већих размера. Најважнији ослонац одбране биле су милиције у које су били организовани становници малих пољопривредних комуна - кибуца. С друге стране, палестински се Арапи нису никад опоравили од пораза у устанку 1936. те је већина њихових лидера била у егзилу (најпознатији од којих је јерусалимски муфтија Хаџ Амин ал Хусеини, оснивач Ханџар дивизије), а велики део арапских герилаца разоружала је британска власт.

Подржавајући дејстава својих копнених јединица које су бриљантним акцијама, против знатно бројнијег непријатеља остваривале значајне успјехе, израелско ратно ваздухопловство је са ефективима које је имало, у ваздуху успјело да оствари ваздушну превласт те на тај начин великим дијелом допринијело поразу Арапа у првом арапско – израелском сукобу.

Главну ријеч на небу су тих дана водили Авие С-199 (Чекословачка верзија Њемачког Месершмита) Спитфајери и Мустанзи на Израелској и Спитфајери и Мачи 205 на Египатској страни.Значајне ваздушне побједе су остварили и израелски пилоти који су летјели на Спитфајерима .

Као некада Месершмити и Спитфајери на ратном небу Европе, сада су над пустињама блиског истока израелске Авие С-199 и Спитфајери поново водили борбе на живот и смрт.